Razgovarao: Petar Latinović
Izvor: Kurir
Predstava “CABAres CABArei”, od svog premijernog izvođenja 28.01.1993. uspešno se igra već 24 godine na pozornicama širom sveta. Njen autor, glumac Zijah Sokolović, u eksluzivnom intervjuu za Kurir govori o braku, državi, stanju u kulturi.
Predstava, kabare CABAres CABArei je i danas aktuelna kao i pre 24 godine kada je 28. januara 1993. ugledala svetlo pozornice u Beču. To je pohvalno za vas kao autora, ali s druge strane govori o tome da se mnoge stvari u društvu nisu menjale a znamo da se kabare bavi pitanjem države, braka…
“Država je organizacije sile, za pokoravanje naroda, u korist vladajuće klase”, a “brak je zakonom uredjena zajednica izmedju muškarca i žene!” Dakle, moj kabare preispituje kako sila i zakon utiču na usamljenog pojedinca, koji čini deo naroda i deo bračne zajednice, u njegovom odredjenom prirodnom životnom stanju. Iako kabare nije politički fokusiran, on otvara temu, da li je vladajuća klasa ostvarila ogromnu materijanu korist, a nije pokorila narod niti uspostavila silu, što ostavlja zaključak da ne postoji država. Ako u jednom geografskom prostoru, označenom kao država, u godinu dana bude ubijeno 50 žena iz bračne zajednice, a od nasilja u braku je ugroženo 90 odsto žena, onda je logično da ni tu, u braku, ne postoji zakon, koji reguliše bračne odnose. Brak, onda, nije zakonom uredjena zajednica, nego emotivno zasnovan odnos na običajima i tradiciji. To zbunjuje usamljenog pojedinca.
Neću vas pitati kako je to bilo nekad pre 24 godine a kako je sada jer ste rekli da “svako sećanje na prošlost vodi u veliku pizdariju”. Zbog čega?
Filozovi su rekli, da su “budućnost vrata”, a “prošlost ključ”, koji otvara ta vrata. Odlaskom u mračnu prošlost, gde još nije došla struja i svetlost, tragači nekako i nadju neki ključ, ali često ne znaju koja vrata treba da otvori taj ključ ili politički, verski, iskreno sumnjaju da bi baš taj mali ključ mogao ili trebao da otvara baš ta vrata. I onda i vrata i ključ, ostanu na nivou karaktera političkog trenutka ili sujete vladajuće klase, a to je, za usamljenog pojedinca, kako ste me i sami citirali velika… Pre 24 godine, mali čovek je znao da je “rat”, a sada ne zna, ni da li je “rat” ni da li je “mir”. A neznanje se skupo plaća!
U predstavi govorite o običnom čoveku u krizi srednjih godina. Ipak, na pitanje o tome gde je danas običan čovek vi kažete da je u ludnici ali da nije baš sasvim poludeo. Šta je to običnog čoveka oteralo u ludnicu?
Hm! Kabare, res, rei /f./ sve ove sile i zakone posmatra kroz turbulentnu krizu srednjih godina, što razmišljanjima i posledicama daje duhovito ciničnu kabaretsku formu, koja ruši sve naše malogradjanske predrasude i provincijske stereotipe. Sama ta, neminovna, kriza čini ga skoro ludim, a ono što ga definitivno gura u ludnicu, to su medijske informacije. Njegova pažnja se sistematično i organizovano preusmerava sa važnih na hiljade nevažnih informacija. On, usamljeni pojedinac, prezaposlen je slaganjem i razumevanjem nebitinih informacija, pa onda iskreno ne zna šta je bitno ili šta je važno za svet, za čovečanstvo. Ne zna ni šta je bitno za njega lično. Hvata ga panični strah od tragedija koje se dogadjaju svaki dan, svaki sat. I na kraju, prognoza vremena, da će zimi biti hladno, a leti toplo uz crveni alarm i narandžasti region. Globalizacija usamljenom pojedincu ne ostavlja ni sekundu vremena, da kaže, “ja volim”, “prestalo je da me boli”, “hoću da plačem, jer mi je unuku ispao zub”, “hoću da se radujem, a da nisam ništa kupio”.
Foto: Privatna arhiva
Da li ga je npr oterao i život na 9,99. Deluje da sve što radimo ima taj prefiks – 9,99.
Da. broj, 9,99 daje nam poruku da je nešto, uvek malo ispod neke celine, recimo 9,99 nije 10. Ispada da je 9,99 jeftinije od 10. Jeste! Zato i treba da kupite! Jer je jeftinije. Samo sada i samo kod nas! 9,99! I mi kupovinom tog 9,99, i sami postajemo 9,99. Postajemo jeftini! Jer nismo celina. Nismo 10. Nismo 100. Nismo 1.000. Mi smo postali nešto ispod cene. Igrao sam CABAres, CABArei u Rijeci, i u Opatiji i karta je bila 9,99 kuna! Karte su bile rasprodane za 15 minuta. Dobro, meni su u Rijeci karte uvek rasprodane, po cijeni do 100 kuna. Ali, tokom samog izvodjenja kabarea za 9,99 kuna, publika je aktivno čekala, da li ću predstavu igrati do kraja, do 10, kao celine ili će biti 9,99. Kada sam odigrao čitav kabare, 150 minuta, znači za cenu 9,99 su ipak gledali celinu, na kraju, bila je sekunda dve pauze, da se publika i ja razumemo, a onda je pukao gromoglasan dugi, dugi aplauz. Razumeli su moju ironiju da su nešto što vredi 10, dobili za 9,99. Ali, samo tu noć!
Takav život čini se čoveka odvede ka TV gde on pronađe utehu u rijaliti programu. Ali ne činjenje protiv rijalitija je po Vama takođe život u rijalitiju?
Čovečanstvo samo odredjuje kvalitet civilizacije. A usamljeni čovek ima samo jedan život, a u dnevnoj sobi 100 kanala. Sto života. I može da bira, može da odlučuje šta će da gleda i koliko će da gleda. Može da odluči na kojem kanalu će da se nervira i koliko, na kom kanalu će da sumnja da je pravda pobedila. To je njegova začarana svakodnevna robija. Može da istovremeno gleda dve utakmice i istovremeno navija za dva kluba i istovremeno doživi dve sudijske nepravde na dva različita kraja sveta. On je vladar. Doduše nema zlatnu wc šolju, ali, oprostite, vladar. On dobija i ima svoju stvarnost rijalitija. On, usamljeni čovek, mora da zna da rijaliti postoji, ali mora da zna i da postoji još nešto, što mora sam da potraži. Možda i on ima neku svoju televiziju, svog predsednika, svoju državu. Ima još neka Atlantida, koja ga čeka. Ima neki CABAres, CABArei, koji će da ga prodrma.
U predstavi govorite o veri, naciji… To su omiljene polazne tačke svih onih koji bi da se dele i da nas dele. Kako vidite sve te naše podele na naše i njihove?
U kabareu, dezorijentisani, moderni, a usamljeni čovjek, u krizi srednjih godina u dijalogu sa mravima iz kuhinje, svaku noć, traži odgovore na pitanja koja dolaze sa svih strana njegove prirode i karaktera. To je kao iznenadni grad na kraju proleća! I kada se zaguši u lepoti svoje krize, lako i jednostavno sklizne u odgovore koje ima i u novinama, svaki dan. Što bi se on sam i usamljen mučio, kada zna kome pripada, kom narodu i kojoj veri, a sam narod i sama vera ima odgovore za sve ono što njega ili njih muči. Čak tamo, u narodu ili veri, ne moraš postavljati pitanja, tamo postoje samo odgovori. I ne moraš više da se budiš i sediš u kuhinji, možeš, budićeš se, ali imaš odgovore na sva pitanja. I onda moraš, nekako, biti srećan u krizi srednjih godina. Našem narodu nikad ne smrde čarape, ni kada ih nose po tri dana. Drugim narodima, čarape smrde, a da ih nisu ni obukli.
Jedna od glavnih okosnica kabarea CABAres, CABArei-a je i brak. Kako bi se jezikom ove predstave on najbolje mogao opisati?
Brak je zajednica koja traži svakodnevne promene i zaboravljanja tradicije i vaspitanja. Možemo reći, brak je, prvo upoznavanje sa osnovnim oblicima demokratije i njegovom primenom. Da li deca prilikom kupanja mogu da potroše čitav bojler?! Moj odnos, kabaretski, “ne moram nikad, dok sam u braku, da se zaljubim u drugu ženu, ne moram nikad da odem iz ovog braka, ali hoću da znam “DA MOGU!”.
Osim – Živi sada – koje su po Vama glavne poruke ovog kabarea. Da se trgnemo? Mućnemo glavom?
Dramska linija kabarea je tema kulture starenja. Kako starimo? Naš život čini “…ta gomila klišea, koji su klišei, jer su dobrim delom istinita muka čovekove svakodnevice…ta gomila znoja, semena i prljavih gaća svakodnevice nisu suština Zijahovog kabarea, oni su osnova na kojoj on gradi predstavu u kojoj malogradjanska svakodnevica postaje opšteljudska antropološka muka na temu borbe polova…” (Jovan Ćirilov o CABARES, CABArei 12.10.2002).
Kako taj svoj put do zaborava da učinim da bude lep, po mom ukusu, da ima moje radosti, moje tuge, da ima moje dostojanstvo? Ne starimo sami! Moramo znati da nas deca gledaju kako starimo. O tome kabare govori. Kao filozof, mali filozof, ali, ipak filozof.
Kakva je po vama kulturna politika danas u Srbiji? Možemo li je uopšte i imati s obzirom da znamo da se veoma malo novca odvaja za tu istu kulturu?
A zašto vi mislite da bi kultura bila drugačija, mislim kvalitetnija i uticajnija, da ima više novaca? Ko garantuje da bi se taj novac kulturno trošio? Da li bi kulturnjaci danas mogli vladati da imaju više novca? Koliko novaca danas treba kulturi, da se ne bi žalila i opravdavala?
“Mi živimo u političkom svetu/Gde je hrabrost stvar prošlosti/Živimo u političkom svetu/Za ljubav tu nema mesta/Živimo u vremenu u kome ljudi čine zločine/A zločin nema obraza”,/ Bob Dilan, (Political World, 1989)
Umetnost, ako i to nazivamo kulturom, ne treba da dobija novac kao milostinju, nego da joj kulturna politička svest daje pravo da ga uzima! Koliko joj stvarno treba.
U svetlu toga da li i dalje stoji Vaša definicija da su “glumci danas statisti na orgijama svakog oblika primitivizma”? I može li se ta definicija primeniti i na običnog čoveka a koji nije deo tog esnafa?
Postoji danas neka simbioza izmedju glumaca i gledalaca, izmedju čoveka po zanimanju glumac i čoveka po zanimanju gledalac. Glumci, danas, veruju da televizija ima tu moć da ih učini prepoznatljivim, oni sigurno vole pozorište, ali moć lakoće slave, popularnosti, pa čak i tog novca koji dobijaju, utiče da veruju da je i to, ipak, neka vrsta njihove umetničke kreativnosti. A gledaoci, kada gledaju i pozorišnu predstavu, panično razmišljaju, da li su ga videli na televiziji. Jesu! Eto njima radosti do umetnosti. Tako da su i jedni i drugi statisti na obroncima primitivizma. Estrada je ušla u umetnost, zaključala vrata i sada siluje koga stigne.
Foto: Privatna arhiva
Razgovarate li sa kolegama iz Srbije o tome kako žive, o tome kako se uopšte danas živi ovde?
Dugo sam bio profesor glume na Bruckner univerzitetu u Austriji. Učiti mladog čoveka glumačkom zanatu je vrlo kreativno animanje, ali i vrlo praktično. Vrlo racionalno. I odgovorno. Kako ga naučiti osnovnim elementima glume, da bi danas sutra ogao od toga da živi. Da bi ga naučio, moram svaki dan biti na predavanjima, jer sam profesor. Ako si kao glumac u angažmanu, onda postoji “organizacija sile u korist pozorišne umetnosti”. Ako si slobodan umetnik, dakle živiš od svog zanata, koji po nekad odiruje granice umetnosti, onda i u toj slobodi postoji “dobrovoljna organizacija sile u korist pristojne egzistencije i u korist redstave, kao zajedničkog pokušaja umetničkog čina”. Gluma je proces koji traži da gledalac vidi šta lik koga glumac glumi, misli ili oseća. Glumac je sredstvo za jedan tekst ili ideju režisera. Različiti režiseri u tebi otkrivaju različita, nova sredstva za tvoju glumu.Tu se i krije neka razlika, izmedju glumaca tamo i ovde. A onda se i drugačije živi.
Vi ste se jednim velikim delom svog bića okrenuli pozorištu?
“Možeš da budeš pripadnik državne policije, možeš da budeš buntovnik/Možeš da budeš direktor neke velike tv mreže/Možeš da budeš bogat ili siromašan, možeš da budeš slep ili hrom/Možeš da živiš u nekoj drugoj zemlji pod drugim imenom/Ali nekog ćeš morati da služiš, budi siguran/Nekog ćeš morati da služiš/A to može biti djavo ili to može biti Bog/Ali nekog ćeš morati da služiš. (Bob Dilan, Gotta serve somebody 1979).
Ja časno služim Glumi i pozorištu.
Za sve što nam ne valja mi upremo prst u političare. Posebno one na vlasti. Jesu li nam oni zaista za sve krivi?
I Sofokle u “Antigoni” piše, a Kreont govori ” Šta ko želi, kako razmišlja, za šta je sposoban, posve nemoguće je proceniti pre nego proverimo kakav je kad zadobije vrhovništvo i donese zakone. Ja mislim…”. Možda oni i ne znaju da vladaju, možda znaju ali nemaju proizvodnih snaga. Možda znaju, ali im neko sa strane sugeriše kako da misle i rade, jer nisu samostalni ili su mali. Džordž Bernard Šo, kaže: “Demokratija je proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo”. “Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije, automotski doći i ekonomsko blagostanje”, Zoran Djindjić. (citat iz predstave “Demokratija”, Zijaha A.Sokolovića)
Da ste na trenutak vlast ovde u Srbiji koje odluke bi obeležile vašu vladavinu? Koje su to stvari koje biste prvo uradili?
Vratio bih “Nedjeljni zabavnik!” TV dnevnik, gde bi bile vesti o samo lepim dogadjima i o lepim ljudima i o lepim slikama. Da u školi, svakog ponedjeljka, na prvom času deca pričaju samo lepe doživljaje i vesele trenutke. Da penzioneri imaju dodatak na starost. Ne bih vladao dugo. Ali bih vladao!