womens_march_on_washington

autor: Majka Vajt

izvor: The Guardian

Ubrzo nakon šokantne pobede Donalda Trampa na izborima, pozvala me je jedna od organizatorki Ženskog marša na Vašington. Bila je zabrinuta u trenutku kada biste očekivali da bude ushićena. Stotine hiljada žena iz 17 zemalja već su izrazile svoju solidarnost, a brojke su i dalje rasle. Ipak, uprkos neverovatnom zamahu, priznala je da joj skepticizam u vezi sa efektivnošću protesta ne da mira.

“Ne zanima me toliko sam marš, koliko ono što dolazi posle njega,” poverila mi se Fontejn Pirson. Zadivila me je njena iskrenost jer znam da je potrebna hrabrost kako bi se naglas izrazila takva zabrinutost. Upravo je njeno teško pitanje – šta će se desti narednog dana – ono o čemu bi svako ko podržava Ženski marš trebalo da razmišlja.

Bez pomaka od marša ka moći, protest je osuđen na to da bude uzaludni utešni spektakl ukrašen šeširima sa roze mašnama.

Uzbudljivo je kada šale sa društvenih mreža zažive na ulicama odražavajući maštovitost miliona ljudi, nateravši i sam Gardijan da predstojeći protest proglasi jednim od najvećih u istoriji Amrike, a Vog da objavi glamurozne fotografije organzatorki. Ali veoma je lako podleći lažnoj nadi da je taj veliki talas cunami koji će doneti promene.

Ne zavaravajte se. Neće. Bio sam tamo, kao koautor zvučnih prodemokratskih slogana koji su mesecima inspirisali “Okupiraj” proteste u 82 zemlje. I mogu vam reći da podizanje svesti i medijska pažnja nikada nisu dovoljni. Iskreno, nijedno od to dvoje ne dovodi narod do istinske moći.

Za sve one koji žele da Ženski marš bude početak trajnog revolucionarnog pokreta, ovo su moji saveti kako da povećamo sopstvene šanse.

Upoznajte se sa istorijom: vratimo se u 1789. 

Petog oktobra 1789., u danima koji su prethodili onome što će postati Francuska revolucija, rulja žena stvorila se na ulicama Pariza. Neki istoričari kažu da se to desilo spontano, neki da je bilo organizovano. Kako god, znamo da su se razbesnele žene, očajnički gladne usled nestašice hleba u gradu, okupile ispred Otel de Vila, sedišta Gradske većnice, zahtevajući da razgovaraju sa predsednikom gradske vlade. Nacionalna garda odbila je da ih pusti da uđu, ali je takođe odbila i da puca na njih, pa su tako žene probile policijske redove i opljačkale Gradsku većnicu i oružarnicu.

Sada naoružane mačevima i topovima, masa je narasla na više od 7.000 ustanica. Iznenada, usvojile su jedan mnogo revolucionarniji cilj: Ženski mars na Versaj, gde su kralj Luj XVI i Marija Antoaneta priređivali niz raskošnih banketa za kraljevsku vojsku.

Bio je to prvi protestni marš žena u modernoj istoriji, a takođe je bio i najefektivniji. Kada su revolucionarke stigle do Versaja, upale su u palatu, ubile dvojicu stražara i pokušale da uđu u kraljičinu spavaću sobu pre nego što su konačno naterale kralja Luja XVI i njegovu svitu da marširaju zajedno sa masom – koja je sada brojala preko 60.000 ljudi – nazad u Pariz.

Ženski marš na Versaj bio je doslovna i neosporiva potvrda vladavine naroda nad kraljem. Bio je to presudan trenutak u revolucionarnoj istoriji demokratije. Kako je to istoričar Vilijem Dojl objasnio: “Luj XVI se nikada nije vratio u Versaj… Svi kraljevi pokušaji da se odupre reformi Francuske sada su bili gotovi.” Narodna skupština ubrzo je preseljena u Pariz, a vremenom je narod preuzeo i zakonodavnu moć. Demokratski revolucionari pogubili su kralja Luja XVI giljotinom manje od četiri godine kasnije.

Dan nakon što su žene marširale na Versaj bio je tačka bez povratka za Francusku revoluciju. Ne zaboravimo da su i u Rusiji Revoluciju 1917. pokrenule žene svojim upornim protestima, kako se Lav Trocki priseća u svojim memoarima.

Pouka ovog primera je da bake, ćerke i majke koje protestuju imaju jedinstvenu moć koju muškarci nemaju – kao na primer moć da se probiju kroz redove bajoneta nacionalne garde, a da niko ne puca na njih. Upravo iz tog razloga žene će uvek imati ulogu utemeljitelja velikih budućih revolucija, ali samo ako uzmu stvar u svoje ruke, ako se ponašaju nepredvidivo, vode se instinktom i usmere zajedničku energiju ka jedinom cilju koji je važan: na uspostavljanje konkretne moći naroda nad vladom.

Ignorišite ponovljene promašaje i promenite taktiku

Prvobitni Ženski marš na Versaj podrazumevao je konkretnu akciju koja je primorala kralja da sasluša zahteve naroda. Današnji ženski marš je potpuno simboličan.

Niko se nikada ne bi usudio da organizuje protestni marš na Trampovu kulu sa ciljem da predsednika i njegovu porodicu fizički izvuče iz njihovog stana. Niko ne kaže da bi učesnice Ženskog marša na Vašington trebalo da opljačkaju Belu kuću ili zauzmu Kongres i proglase sebe za zakonodavce. Umesto toga, organizovali smo spektakl sa odličnom medijskom pokrivenošću u nadi da će nas on slušati iz svoje palate.

Ako dolazite na Ženski marš 21. januara nadajući se da će 22. januara svet biti potpuno drugačiji, treba ozbiljno da razmislite o ciljevima marša.

Opšte je pravilo da se, pre nego što izađete na protest, zapitate zašto ste izabrali baš ovaj vid akcije. Preispitajte svoje taktike, ne svoje motive. U ovom slučaju, prvo očigledno pitanje za svaku aktivistkinju je zašto su kao formu protesta izabrale narodni marš.

Ponekad izađemo da marširamo. Nekom drugom prilikom organizujemo skup, blatimo svoje protivnike, okupiramo gasovode, štrajkujemo, plešemo, pravimo ulične nerede ili se molimo zajedno. U svakom slučaju, iza svakog čina protesta nalazi se neartikulisana teorija promene: priča koju pričamo sebi o tome zašto će čin neposlušnosti koji smo odabrali dovesti do promene koju želimo.

Dakle, zašto žene marširaju dan nakon što je Donald Tramp postao predsednik? Sve se svodi na lažnu teoriju o tome kako narod može da zadobije moć da vlada nad izabranim predsednikom 2017. godine.

Drušveni aktivisti današnjice podlegli su jednom od najistrajnijih mitova savremenih protesta u Americi: utešnom uverenju da ako možete na ulici da okupite dovoljno ljudi koji su demografski različiti, a ujedinjeni iza jasne poruke, onda će naši predstavnici biti primorani da posvete pažnju željama mase.

Ako je ova priča ikada bila istinita, a nisam siguran da jeste, onda to nije bio slučaj još od 1963. kada je 250.000 ljudi marširalo na Vašington kako bi dobilo “posao i slobodu” i čulo Martina Lutera Kinga i njegov govor “Imam san”. Nakon manje od godinu dana, Zakon o građanskim pravima iz 1964. zabranio je diskriminaciju na osnovu “rase, boje kože, religije, pola ili nacionalne pripadnosti” prilikom zapošljavanja i stambenih pitanja.

Ali budimo realni – brojni su primeri marševa koji su bili neuspešni: Marš 1913 kada su žene tražile pravo glasa, Marš za Amandman o jednakim pravima iz 1978, Marš million ljudi iz 1995, Marš za živote žena iz 2004, protesti protiv Džordža Buša prilikom njegove inauguracije u drugom mandatu 2005…. Lista je beskonačna. Aktivisti su skloni ignorisanju neuspeha koji se ponavljaju zarad prenaglašavanja jedne ili dve manje pobede.

Apsolutni neuspeh antiratnog protesta 15. februara 2003., najvećeg sinhronizovanog potesta u istoriji čovečanstva, bio je poslednji izdah ove taktike. Današnje vlade koje su načelno demokratski orijetisane bile bi više zabrinute kada ne bismo izašli da marširamo, jer bi im to govorilo da se nešto gore sprema.

Jedini način da se zadobije vlast – vrhovni autoritet nad radom vlade – je da koristimo proteste ili da bismo dobili izbore ili da bismo dobili ratove. Možemo da marširamo ili ka izbornoj kutiji ili ka bojištu. Nema treće mogućnosti.

Prema tome, ka izbornoj kutiji: pripremite se da vladate

To što je Tramp izabran za predsednika pokazuje da autsajder protiv koga je cela javnost može da dođe do moći pomoću izbora – ovu činjenicu aktivisti treba da zapamte i da joj se raduju bez zadrške.

Pre Trampove pobede vladalo je uverenje da kandidat koji nema podršku jasvnosti nikako ne bi mogao da pobedi na predsedničkim izborima. Dobre vesti: sada znamo da je to moguće. Konačno je zamislivo da bi revolucionarni pokret koji predvodi narod mogao na nenasilan način da preuzme moć u Americi, tako što će pobediti na izborima.

Pretpostavljam da Ženski marš na Vašington ima važnu ulogu u ovoj drami, ali jedino ako uspemo da se suzdržimo od nepromišljenog uzbuđenja, kako bismo se istinski zapitali: šta će se desiti dan nakon marša.

U ovom trenutku u Americi ne postoji prodemokratska partija koja je sposobna da istupi, preuzme moć i vlada. Americi su potrebni pokreti poput španskog “Podemos”, islandske “Piratske partije” ili italijanskog “Pokreta pet zvezda”. Ovi narodni demokratski pokreti su prototip za buduće proteste. Svaki od njih došao je do iznenađujućih izbornih pobeda za kratko vreme, ali još je važnije to što su promenili način na koji moć funkcioniše.

Setite se, na primer, šta se desilo kada je Virdžinija Rađi, članica antikorupcijskog “Pokreta pet Zvezda”, izabrana za gradončelnicu Rima 2016. godine, da bi ubrzo bila upetljana u korupcijski skandal. Pokret nije pravio izuzetke. Umesto toga, veoma brzo je preuzeo vlast od svoje kandidatkinje i oduzeo joj moć da zakazuje sastanke i donosi važne odluke bez odobrenja pokreta. Ovo predstavlja veliki skok napred ka vladavini naroda: konkretan primer kako narodni pokret može da pobedi na izborima, a da i dalje čvrsto zadrži moć da donosi odluke. Bravo!

Najveći izazov koji se nalazi pred efektivnim protestima u Americi danas je nesposobnost društvenih pokreta da istinski vladaju. Možda postoji slaba šansa da naši protesti svrgnu Trampa, ali ne postoji šansa da bi naši današnji pokreti mogli ikako da vladaju, a kamoli efektivno.

Razlog tome je što protestanti bez lidera ne umeju da donose kompleksne odluke zajedno kao pokret. “Okupiraj” nije čak mogao ni da smisli sopstvene zahteve.

Sada posmatramo kapacitet koji se polako razvija u evropskim pokretima. Međutim, dok ne uspemo da ponovimo njihov uspeh u Americi, narod nikada neće moći da preuzme vlast, a naši protesti će ostati uzaludna vežba.

Upravo to je najveći dar koji nam je Ženski marš na Vašington dao. Neka se besne žene vrate kući dan nakon marša i povedu nas ka hibridnom pokretu-partiji koji će u svakoj fazi predvoditi žene i koji će umeti da vlada, biti izričito lokalno orijentisan i usredsređen na stvaranje sile koja će preuzeti kontrolu nad gradskim odborima i vlastima na kraju prvog mandata širom Amerike, u pripremama za predizborni udar protiv aktuelnog predsednika 2020. godine.

E, to bi bio cilj ka kom vredi marširati.

Prevela: Ivanka Jelić

503 Service Unavailable

Service Unavailable

The server is temporarily unable to service your request due to maintenance downtime or capacity problems. Please try again later.

Additionally, a 503 Service Unavailable error was encountered while trying to use an ErrorDocument to handle the request.