Upoznavanje drugih kultura i običaja je zabavno, ali nekda može imati i širi društveni cilj. U to nas je uverila grupa studenata koja radi na socijalnoj inkluziji Roma i stoji iza projekta Upoznajmo se da bismo se poštovali.
Katarina Sladaković uz pomoć svojih kolega sa Fakulteta političkih nauka organizuje posete Muzeju romske kulture za decu uzrasta devet i deset godina. Cilj ovih poseta je upoznavanje mališana sa kulturom i običajima naših sugrađana, radi razvoja tolerancije i prihvatanja vršnjaka druge nacionalnosti. O tome kako su osnovci prihvatili ovu vrstu edukacije i zašto je još ona važna razgovarali smo sa Katarinom, koja se pored studija međunarodne politike, bavi debatovanjem i trenira karate.
Zašto ste se opredelili za rad na socijalnoj inkluziji Roma?
Ideja je bila da skrenemo pažnju na prepreke sa kojima se Romi susreću u školi. Oni su društvena grupa koja najranije i u najvećem broju napušta školovanje. To ih osuđuje na začarani krug siromaštva iz kog je teško, gotovo nemoguće, izaći.
Kako će razbijanju tog začaranog kruga da doprinese edukacija osnovaca?
Izabrali smo decu koja idu u treći i četvrti razred jer smatramo da su oni dovoljno zreli da sa njima o ovoj kompleksnoj temi razgovaramo. Verujemo da deca prihvatanjem svojih vršnjaka druge nacionalnosti mogu učiniti da romsko dete školu ne posmatra u lošem svetlu, jer je prihvaćeno i poštovano. U suprotnom, odbacivanje Roma od strane vršnjaka, demotivisaće ih da nastave školovanje.
Nekoliko stotina mališana je već bilo u poseti Muzeju romske kulture. Kakvi su njihovi utisci?
Deci se svidelo što su došli u Muzej, što ne slušaju o tome u učionici već na mestu gde mogu da vide o čemu pričaju predavači. Imali su mnogo pitanja: kako Romi slave Novu godinu, šta rade za Božić, kako se oblače, zašto neki od njih prose. Važno je da postoji način na koji deca mogu da dobiju ove odgovore i važno je da o ovome pričaju i u školi, ali i na drugim mestima.
Zainteresovali su se priču o kulturi svojih sugrađana.
Da. Svidelo im se što su naučili da broje do 10 na romskom jeziku, ali i što su slušali različite priče koje su slikoviti prikaz romskih vrednosti, a dovoljno jednostavne da ih deca tog uzrasta razumeju. Učiteljice su nam rekle da se nikad nije desilo da na času toliko dece bude zainteresovano za neku temu.
Šta je do sada bio tvoj najveći izazov u realizaciji projekta Upoznajmo se da bismo se poštovali?
Svaki odlazak u Muzej nam je bio svojevrstan izazov. Takođe, doći do realizacije same ideje bilo je teško, obzirom da nismo imali budžet, već smo sve što nam je potrebno morali da ispregovaramo da bude bez naknade.
Planirate li još neke aktivnosti u narednom periodu?
Buduće aktivnosti zavise od toga da li ćemo dobiti sredstva da sa kampanjom nastavimo, u ovom obliku u kom smo do sada radili. Cilj je i da pokrenemo kampanju koja će ovakav vid aktivnosti, tj, posetu Muzeju romske kulture da uvrsti u obavezni deo obrazovanja, kako bismo omogućili budućim generacijama da uče i postaju tolerantni i otvoreni ljudi, da prihvataju drugačije od sebe, a time i damo čvrst oslonac daljoj integraciji Roma.
Koliko ti je edukacija u Fabrici promena pomogla prilikom realizacije ovog projekta?
Seminari koje smo prošli u okviru Fabrike promena za mene su bili ključni. Bez njih, sigurna sam, da ove kampanje ne bi bilo. Veštine, znanja i saveti koje sam dobila nije bilo prilike da naučim na nekom drugom mestu. Iako sama imam iza sebe mnogo seminara, škola i treninga, kao dopunu formalnom obrazovanju, kroz Fabriku promena sam prvi put dobila praktična znanja koja su mi neodstajala da se, na adekvatan način, bavim problemima koje smatram važnim i pokrenem svoju kmapanju.
Koju osobinu pokretači promena u svojoj zajednici moraju da poseduju?
Teško je izdvojiti jednu osobinu lidera. Najčešće je to čitav set osobina, ali možda bih ja izdvojila odgovornost kao ključnu – odgovornost prema sebi i prema ljudima sa kojima radite, prema svom timu.
Tekst: Jovana Milosavljević