Lidija Zlatanović zastupa Udruženje građana “Život” gde na volonterskoj bazi drži treninge za preživljavanje za ljude koji žive u nehumanim uslovima. Promoviše humanitarni rad mulikulturalnost i rodnu ravnopravnost. Pored mnogih aktivnosti ujedno je aktivan član inicijative “Glasno za zdravstvo!”.
Zaista je bitno da ne postoji međusoban strah između lekara i pacijenta, da i mi i oni shvatimo da je svako od nas čovek i živo biće
Kako je to sve počelo?
Već neko vreme sam u Udruženju građana Život koji se bavi humanitarnim radom. Oduvek je naša ideja bila da pružimo pomoć i podršku građanima u Vranju i na teritoriji Pčinjski okrug, pa sam zato odlučila da se bavim ovakvom vrstom posla. Pre određenog vremena, slučajno sam na imejlu dobila poziv za trening “Srbije u pokretu” koja je organizovala kampanju “Kakav je doktor?”. Prisustvovala sam treninzima, dopala mi se ideja i nakon toga sam želela da nastavim da radim u okviru ove inicijative.
Koji su aktuelni projekti?
Očekuju se projekti iz Norveške ambasade i Ministarstva omladine i sporta, sve do sada što smo radili bilo je kroz samofinansiranje, tj. od članarine nas nekoliko koji smo osnivači. Prikupimo tu članarinu i organizujemo određenu akciju. Uglavnom smo radili humanitarne akcije, jedna od njih je pružanje pomoći bolesnim invalidima. Obzirom da imamo saradnju sa misijom Svete Anastasije, koje nam dostavlja odeću, obuću i hranu, prošle godine smo za 6 meseci pokrili 86 porodica u Trgovištu i Bujanovcu.
Držimo radionice, radimo sa decom, omladina je u svemu prilično uključena. Takođe imamo etnoekološke i muzičke radionice, bend u sklopu Udruženja koji uz pesmu i muziku uspeva da prikupi neku pomoć za bolesne….
Koliko je teško animirati i prikupiti ljude?
Kod nas u Udruženju postoji tim ljudi koji je uvek tu i uvek raspoložen za saradnju. Nebitno je koji je projekat u pitanju, uglavnom žele da se uključe u njegovu realizaciju. Prvo okupim njih i sa njima razgovaram. Nakon dogovora pozovemo ljude koji su učestvovali pre toga u našim akcijama, nakon toga svoje prijatelje, uglavnom putem imejla i često preko fejsbuka.
Koji je po tebi najefektivniji način da se ljudim aktiviraju?
Jedan na jedan. Da pozovem svoje ljude i sa svakim posebno da porazgovaram o tome. Posle razgovora, oragnizuju se radionice, kroz koje se oni edukuju da bi mogli adekvatno da rade posao koji im je predviđen kampanjom.
Šta sprečava ljude da se stvarno aktiviraju, posebno mlade ljude?
Moje iskustvo je bazirano na ljudima sa juga Srbije. Čini mi se da njima još uvek nije povećana svest o značaju te vrste rada, kada, zapravo, mogu nešto da doprinesu zajednici. Svemu tome doprinosi jako teška socijalna situacija ,nekad ljudima nije ni do čega. Ipak, samo ih treba animirati. Razgovarati sa njima i konkretno ih pozvati na učestvovanje u određenoj akciji. Posle tih akcija oni uglavnom reše da se uključe zato što vide šta se zapravo radi i koliko je to korisno.
Kako ih motivišeš, koji pristup koristiš?
Najbolji primer je Antikorupciona kafa koju smo organizovali. Pozvala sam ljude iz Udruženja, nakon toga i prijatelje. Onda sam zamolila da moji prijatelji pozovu svoje prijatelje da se pridruže. Kada smo se okupili, ja sam krenula sa svojom pričom. Nakon što su me prisutni saslušali, većina je zaplakala. To ih je motivisalo da se sami jave i ispričaju priču o sopstvenim problemima.
Slučaj Lidije i njenog sina: Pre mnogo godina imala sam jako loše iskustvo, kada sam htela svog sina da prebacim iz Vranja u Niš u tamošnju bolnicu. Doktorki koja ga je tada lečila, tražila sam uput. Ona je odbila da mi ga da. Ja sam se nekoliko puta vraćala nazad ali ona nije dozvoljavala da idem pod obrazloženjem da za to nema potrebe. Moj sin je tada bio beba od 8 meseci i narednih 6 meseci je bio na nekoj vrsti dijete, iako mu nije bila postavljena dijagnoza. Poslednji put kada sam tražila uput, doktorka je rekla da će to da me košta. Ja sam samo pitala da li oni to plaćaju iz svog džepa? Tada me je isterala napolje. Nakon toga sam posle određenog vremena ipak dobila uput, naravno ne preko dotične doktorke…
Kako je slučaj dalje tekao?
Kontaktirala sam imunologa sa strane, otišla sam kod njega i dala mu rezultate. Nakon što ih je pogledao, rekao mi je da dođem sutra i istom prilikom mi je dao uput. Moram da priznam da mi je čak učinio uslugu koju nije morao – sam je otišao do svojih kolega da nabavi pečate koji su mi bili potrebni da nastavim da sina premestim u drugu ustanovu na terapiju.
Gde je po tebi najveći problem u odnosu doktor pacijent i kako zamišljaš da to može da se popravi?
Mi se zapravo trudimo da se poboljša odnos pacijent – lekar. Zaista je bitno da ne postoji međusoban strah, da i mi i oni shvatimo da je svako od nas čovek i živo biće. Mi pacijenti treba da imamo strpljenja i razumevanja za njih zbog karaktera njihovog posla, ali takođe mislim da oni treba da shvate da oni rade taj posao jer su tako izabrali.
Da li ste imali u Udruženju slučaj koji je imao iskustva u korupciji?
Do sada smo samo imali pritužbe na ponašanje lekara prema pacijentu. Ljudi imaju strah da pričaju o onome što dožive. Uglavnom im kažu idite na privatnu kliniku, tu se sve završi.
Koje su vam buduće akcije van i u okviru kampanje?
Planiramo da pravimo radionice koje se bave borbom protiv korupcije, radionice o kardiovaskularnim bolestima, druženje ljudi gde mogu međusobno da se informišu da podele iskustva. Ta akcija bi trebalo da bude realizovana u pet najvećih gradova u Srbiji.
Akcija 8. marta koja je bila u Vranju, “Glasno za zdravstvo”, je zapravo prva akcija koja pokreće svu ovu priču. Sa oduševljenjem mogu da kažem da su nas građani jako prihvatili. Ono što je njih oduševilo je što smo mi uključili omladinu. Po prvi put u Vranju omladina radi ovako nešto.
Kada možemo da očekujemo da ta akcija krene?
Ovih dana treba da se sastavi plan i program aktivnosti, a već za desetak dana bi trebalo prva akcija da krene, prvi trening i radionica u Vranju. Ideja je da se uključe i mladi i stari, a takođe je planirano da dođu i doktori koji će držati trening prisutnima o raznim bolestima, a sa druge strane će građani moći doktorima da postavljaju pitanja.
Autor: Ivan Perović
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta Mladi novinari u borbi protiv korupcije koji preko Agencije za borbu protiv korupcije finansira Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Mišljenje i stavovi u ovom članku ne moraju neophodno predstavljati mišljenja i stavove Agencije za borbu protiv korupcije i UNDP-a.
