Izvor: dnevni list “Danas”, 16. april 2016.
Budući da smo umesto letos najavljene reforme izbornog modela dobili izbore, potvrđeno je da se u Srbiji sve obećane reforme završavaju – novim obećanjima. Ona podsećaju na zavete Bate Živojinovića Štefici Cvek u filmu “U raljama života”. Od (pre)potentnosti obećanja građane, kao i Šteficu Cvek, obično podilazi jeza, prijatno strujanje žmaraca, očekivanje raja i blagosti koji sledi i blaga zebnja pred silinom nepoznatog što neumitno nastupa. Kada bi se reforme ostvarile onako kako se najavljuju, za nama bi Britanci zaostaljali u parlamentarizmu, a Brazilci u fudbalu.
Ekstremni model proporcionalnog sistema sa celom Srbijom kao jednom izbornom jedinicom uveden je 2000. godine. Iako sam proporcionalni sistem nije sporan, njegova domaća verzija je i više nego problematična. Okolnost da građani glasaju za listu od 250 narodnih poslanika, a da najčešće ne znaju ni dvocifreni broj kandidata koji se nalaze na listi, u potpunosti je izbrisila neposrednost između građana i poslanika u parlamentu.
Bezmalo cela lista se obično zaklanja iza stranačkog Brenda i slogana, a u suštini – lika i dela stranačkog lidera. Partija – to sam ja! Građani nemaju svest da glasaju za predstavnike koji će zapravo biti zastupnici njihovih interesa u parlamentu. Upravo i otuda taj kult ličnosti u bezmalo svakoj stranci. Ispada da je za uspeh u politici najpre bitna jaka bešika, kako dugotrajne aplauze stranačkom lideru ne bi neko prekinuo zbog neizdrživog poriva za odlaskom u toalet. U parlamentu ne sede predstavnici naroda, nego poslušnici političkih stranaka koji poput sultanovih evet-efendija klimoglavo potvrđuju svaku odluku vrha stranke. Njihov politički uspeh prvenstveno i dominatno zavisi od njihovog odnosa sa stranačkom vrhuškom, a skoro nimalo sa voljom naroda. Političke stranke su umesto sredstva za ostvarivanje narodne volje postale same sebi svrha. Partokratija je toliko uzela maha da je u periodima pevanja najvećih oda evropskim vrednostima, konsenzusom maltene svih relevantnih političkih stranaka, u sam Ustav instalirana odredba o blanko ostavkama, prema kojima stranke postaju držaoci mandata u parlamentu.
A to sve nakon što je Ustavni sud obrazložio zašto su stranački mandat i moderni parlamentarizam u neraskidivom rascepu sa konceptom modernog parlamentarizma i nakon što je apsolutnim konsenzusom srpska pravna nauka još pre Ustavnog suda stala na isto stanovište. Niko od pravnika od naučnog imena i prezimena, sem onih ukotvljenih u stranačke sinekura i onih koji su flertovali za neka politička nameštenja, nije podržao famozni koncept da stranke postanu vlasnici mandata.
Izvor slike: Pixabay
Ceo parlament sa takvim stanjem stvari možemo komotno ukinuti i pretvoriti ga u akcionarsko društvo u kojem će predstavnici stranaka sa brojem mandata pretočenih u akcije donositi odluke.
Skoro sve političke garniture su najavljivale reformu izbornog zakona. Neke su stigle i do zakonskog predloga. Ali nijedna, poput junaka iz gore navedenog filma, nije stvari dovela do kraja. Izborni modeli se teško menjaju. Po pravilu sve političke opcije ne žele da ispuste stečene pozicije. Takođe, svaka vladajuća garnitura misli da će na vlasti ostati večno. Međutim, sve je prolazno, pa čak i ono što je našim političarima najvažnije – vlast. Iza sebe ipak mogu probati da ostave institucije i zakone po kojima će ih istorija po dobru pamtiti. Ne treba zaboraviti reči ličnosti istorijskog formata: ”Vaterlo će izbrisati uspomenu na sve moje pobede, ali moj Code Civil (Građanski zakonik) – živeće večno”.
Po čemu ćemo pamtiti naše “reformatore”? Lex specialis – ima, zakonima o medijskim kaznama i ukidanjima autonomiji univerziteta, otimačini mandata, reformi pravosuđa, ponovno uvedenim drakonskim kaznama medijima…
Kao i u životu, a i “U raljama života”, svaka prepotentnost (obećanja), zapravo prikriva impotentnost. Partije očigledno neće same inicirati promenu izbornog modela koji njihovim vrhuškama obezbeđuje nesrazmerno veliku moć. I upravo zato građani sami moraju zakoračiti na taj put. Iniciranje ove vrste promene je takođe stvar izbora pred kojim se nalazi čitavo društvo. A kako reče Abraham Linkoln “Izbori su stvar naroda. Odluka je u rukama naroda. Ako narod okrene leđa toj vatri i sprži zadnjicu, onda će taj isti narod morati da sedi na plikovima“.
Savo Manojlović, predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (Sadržinski identična verzija teksta objavljena je u listu Danas aprila 2016. godine)